уторак, 16. август 2016.

Moj izbor: Mirjana Bobić Mojsilović/ Miris Beograda



Miris Beograda, oh, pa to može biti priča o čitavom jednom životu:
Miris bureka sa višnjama u staroj pekari iza Bajlonove pijace;
Miris vlažnih lešnika u Botaničkoj bašti i miris našeg straha dok ih krademo i bežimo preko ograde od pobesnelog čuvara; Pomešani mirisi orahovog drveta, hortenzija, lastinih govanaca i roza sedefastog laka za nokte komšinice iz dvorišta; Miris ajvara i prvih trešanja; škripanje najlonki na halter naše majke dok ponosna vodi nas tri u šetnju, na baklave kod ''Medjeda'' i miris njene male tvrde kožne tašne model Džeki O, i miris njenog majušnog crvenog karmina koji leži unutra i koji ona vadi drvcetom šibice .
Miris sumraka i lubenica sa prasećim repovima koje naš otac znalački kucka i osluškuje i onda prti jedan džambo primerak na svoja visoka ramena, smejući se, dok mi trčkamo za njim Drinčićevom.
Miris nedelje, sa zvucima radija koji se kroz prozore suterena u Gundulićevom vencu, šire po ulici kestenova, zajedno sa mirisima pohovanih šnicli, i pržene kafe i zvucima radio prenopsa fudbalske utakmice.
I zatim, mirisi leda na klizalištu na Tašmajdanu, miris novih fotelja u Domu pionira, mirisi slave i spektakla u Takovskoj kad proviri Čkalja ili Dragan Laković iz zgrade televizije.
I miris Skadarlije, puberteta, lake nesvestice od zaljubljenosti, miris Old Spice after shave , pomešan sa mirisom gulaša od bubrega sa kajmakom u vrućoj lepinji.
Miris parfimerija Jasmin, sa svim onim lažnim biserima u izlozima, i miris otmenosti u čuvenoj obućarskoj radnji ''Kralj'' u Knez Mihajlovoj ulici.
Miris preprženog ulja u Manježu, i girica u ''Poletu''.
I zatim, mirisi reke, miris dasaka na splavovima koje ljubimo mokri, dok ležimo na svim našim južnim morima ispod Čukarice;
I onda, miris tišine i svečanosti u Narodnoj biblioteci Srbije na Vračaru, miris indeksa i beogradskih tramvaja koji se ljuljaju penjući se Beogradskom; miris traganja za mirisima sveta na Festu u Sava centru; miris trave na Kalemegdanu iza Vojnog muzeja pomešan sa mirisom neba u junu i prvim poljupcima.
Miris ''Jelen'' graševine u Medjunarodnom pres centru i miris važnosti dok je pijemo uz zalogaje tatar bifteka – Beograd u godinama kada je mirisao na belo vino.
I, kasnije, Beograd crnih vina, vrelih strasti, začina i ljutine;
Miris pokislih kaputa na demonstracijama; i mirisi paljevine i straha, i miris bombi i bespomoćnosti.
I, zatim, svi oni užasni mirisi u redovima za vize, za banke, za kafu i benzin.
I zatim, mirisi mamurluka, ličnih i političkih, mirisi užasnih tekstova po novinama, mirisi šerpi i lonaca pomešani sa mirisima mraza i gripa.
Beograd tužnih Novih godina, i opustelih leta, bez para, sa krntijama na ulicama, ozloglašen, u cipelama od skaja.
I, onda, ponovo, miris ruža i magnolija na Neimaru.
Miris mermera i groždja, mirisi tamjana i divnih crkava, mirisi straha i nade na licima nedužnih običnih ljudi, začinjeni mirisima golih pupkova i espresa, mirisi opuštenosti i grča.
Svi oni odlasci i opijajući miris povratka.
Miris Beograda, to je priča.
A, ja? Šta da kažem?
Mirišem na Beograd.

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...