петак, 22. април 2016.

Moj izbor: Milan Rakić








BOŽUR


Kako je lepa ova noć! Gle, svuda,
S topole, ‘rasta, bagrema i duda,
U mlazevima zlatokosim pada
Nesuštastvena mesečina. Sada,

Nad livadama gde trava miriše,
U rascvetanim granama, svrh njiva
Koje se crne posle bujne kiše,
Velika duša mesečeva sniva.

Sve mirno, tajac. Ćuti polje ravno
Gde nekad pade za četama četa…
– Iz mnoge krvi izniknuo davno,
Crven i plav, Kosovom božur cveta…


Iskrena Pesma
O, sklopi usne, ne govori, ćuti, ostavi misli nek se bujno roje, i reč nek tvoja ničim ne pomuti bezmerno silne osećaje moje. Ćuti, i pusti da sad žile moje zabrekću novim, zanosnim zivotom, da zaboravim da smo tu nas dvoje pred veličanstvom prirode; a potom, Kad prodje sve i malaksalo telo ponovo padne u obicnu čamu, i život nov i nadahnuće celo nečujno, tiho potone u tamu, Ja ću ti, draga, opet reći tada otužnu pesmu o ljubavi, kako čeznem i stradam i ljubim te, mada u tom trenutku ne osećam tako. I ti ćes, bedna zeno, kao vazda slušati rado ove reči lažne, i zahvalićes Bogu što te sazda, i oči će ti biti suzom vlažne. I gledajući vrh zaspalih njiva kako se spušta nema polutama, ti nećes znati šta u meni biva, da ja u tebi volim sebe sama, I moju ljubav naspram tebe, kad me obuzme celog silom koju ima, i svaki živac rastrese i nadme, i osećaji navale ko plima. Za taj trenutak života i milja, kad zatreperi cela moja snaga, neka te srce moje blagosilja, al' ne volim te, ne volim te, draga! I zato ću ti uvek nešto reći: ćuti, ostavi dušu nek spokojno sniva, dok kraj nas lišđe na drvetu žuti i tama pada vrh zaspalih njiva.



Čežnja

Danas ću ti dati, kada veče padne, u svetlosti skromnoj kandila i sveća, u čistoti duše moje, nekad jadne, čitavu bujicu proletnjega cveća. U sobi će biti sumrak, blag ko tvoje srce, sumrak stvoren da se dugo sanja. Na oknima svetlim zablještaće boje u taj sveži trenut prvoga saznanja... Sve će biti lepše, sve draže i više, noć koja se spušta, svet što mirno spava, dugo mrtvo polje na kome miriše kržljava i retka u busenju trava. I tako kraj cveća ostaćemo sami... - Proliće se tada, kao bujne kiše, stidljivi šapati u blaženoj tami, i reči iz kojih proleće miriše...



Pavle Paja Jovanović













Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...